О књизи: година / Пузим по ходнику на све четири. Или се зове – идем? Крећем се... Ходник је осветљен, дугачак. Празан. Ако спустим главу, видим каква широка црвена пруга остаје иза мене. Нисам знао да има толико крви у човеку. Руке почињу снажно да дрхте у лактовима и зглобовима, а колена се померају све јаче, као да их гумица повлачи уназад. Вероватно је лакше пузати. Лежим и схватам да је то лоша идеја: под је гладак, клизав, немам за шта да се ухватим. Или можда покушајте да се крећете на леђима, само да се одгурнете ногама? Лутајући около као корњача са расцепљеним оклопом - садистички дечаци у детињству су камењем разбили шкољку - окрећем се и гледам у плафон. Плафон се понаша веома чудно: или ми виси преко лица, па лебди негде високо, право у небо, па се љуља с једне на другу страну као клатно... Можда је земљотрес почео?